Бедеми

ОДБРАНА И НОВИ ДАНИ ШАПЦА, ГРАДА КОЈИМ ЈЕ СРБИМА ИЗМЕРЕН КАРАКТЕР
Марш на Саву
Од вечери до јутра пређена је невидљива граница, Срби су ступили у друкчије време и стање духа, и ништа више није било исто. Србија је угледала своје право лице, чула своје старо племениташко срце. Надолазила је велика опасна вода, тамна сила, требало је истурити насип од најбољих примера и најважнијих врлина. Храброст и срчаност, самопрегор и солидарност, памет и доброту, знање и веру, љубав и организацију. Просто је невероватно колико је људи дошло и одакле све. Обала Саве те ноћи постала је фронт, а Шабац пример како се брани град. Али, људи, како да после свега не потонемо опет у „редовно стање”? Оно је опасније и може нас убити

Пише: Бранислав Матић
Фотографије: Војска Србије, Бранислав Матић

Била је то преображењска ноћ, велике снаге.
Ноћ у којој слуђена и дезоријентисана гомила опет постаје народ. Дванаестомилионски збир индивидуа, расутих и овде и по свету, опет постаје заједница. Потонула у предуге невоље, у нову „лошу бесконачност”, оклеветана и опљачкана, уморна и сирота, везаних руку и с прашином у очима, препуштена талогу и шарлатанима, окована рђавим примерима и криминалним медијима, у тврдој патњи под меком окупацијом, Србија је наједанпут изронила из себе саме. Угледала сопствено право лице. Замукла је диригована „бучна монотонија”, Србија је чула своје старо племениташко срце. Збацила је оклоп колонијалног „цивилизаторског програма”, изашла из конзерве, иступила напред, у сусрет опасности и искушењу.
Као кад се народ врати у своју историју и личност у своју биографију.
У ноћи 16/17. мај 2014.
Као 23/24. март 1999.
Нико више у овој земљи није могао остати небрањен и гладан.
Нико више овде није био сам.

ОБАЛА КАО ФРОНТ

Неприродна киша лила је над Србијом више од педесет сати потпуно истим јаким интензитетом, као под регулисаним притиском, као из заборављене чесме. Улазило се већ у трећи дан како се необични циклон не помера изнад Србије, зачуђујућег „правца некретања”. Помахнитале су и земне воде. Подивљале реке, речице, потоци. Обреновац је већ био подводни град, Крупањ Месечев пејзаж. Сава у Шапцу, скоро метар преко историјског максимума, и даље је расла. Нова драма пред вратима, ковертирана катастрофа. И прве ужасне вести са дна допрле су до врха, дотад глувог од патетике и кича, слепог од самољубља и петпарачке драматургије.
Тада је кврцнуло негде у дубинама, у људима. Пренуло се и оно мало државе.
Постали су небитни тровачи и спин-доктори, шпекуланти и приправници за вође, одсуство озбиљне стратегије и сво плиткоумље подземних политичких рачуница. Из те приче наједанпут је ишчезло све што је у њој било случајно и пролазно, а у први план је дошло оно што тај народ држи откад је света и века.
На окупљање добровољаца за одбрану Шапца, код београдске „Арене”, дошло је бар десет пута више људи него што је очекивано и могло бити превезено. И у Шапцу је, наравно, све било на ногама. Велики број људи скупио се у центру и чекао да буде распоређен. Подмукла гласина (политичка манипулација) да Шапчани „седе по кафеима и неће да бране свој град” унела је још нешто огорчења и позитивног ината. Додатно продрмала.
Обала Саве у Шапцу те ноћи постала је фронт.
На том фронту, симболички, брањен је образ Србије. Био је то прави модерни Марш на Саву, у сусрет сили која надире.
– Просто је невероватно колико је људи дошло за кратко време и одакле све – прича нам Милорад Ђукић у насељу Бенска бара, на рубу ка Сави, код железничке станице. Овај дипломирани филолог, већ десет година приватни предузетник, и сам је предводио групу од тридесетак мушкараца. Његова екипа, каже, способни момци. – И није тачно да је град био неспреман. На Летњиковцу и у „Интеркопу” на располагању су биле огромне количине песка, стигли су џакови, све фирме су биле спремне да дају машине и опрему. На улицама си руком могао додирнути огромну енергију људи. Само је то требало организовати и каналисати. Не интересују ме страначке игре које можда иза тога стоје, али није лоше што је команду над кризним штабом преузео генерал, војник. То је унело баш онај тон који је недостајао. Тон који Срби воле и поштују. Тон битке. Истина, не знам да ли је примерено да то буде баш начелник Генералштаба Српске војске. Не верујем да би неко Живојина Мишића или Петра Бојовића послао да брани један град од поплаве. Али, ако данашња војска нема другог генерала који би могао да преузме такав задатак, ако је тај јад реално стање ствари, онда нека то буде њен први официр.

ПОВЕРОВАТИ СОПСТВЕНИМ ОЧИМА

У граду, на насипу, те суботе, 17. маја, хиљаде Шапчана, Београђана, Новосађана. Већ иза поднева почели су да пристижу момци из Ниша, Вршца, Прокупља, Српског Сарајева, Суботице, Требиња, Херцег Новог, Бара... Посебно је било дирљиво, било је нескривених суза, када је у Шабац ушла колона Срба са Косова и Метохије.
– Можда сте ви нас заборавили, али ми вас нисмо – рекао је Митар из Митровице, Косовске, и загрлио домаћина, Саву са Саве.
Онда се окренуо својима и одмах почео да организује искрцавање помоћи и алата, и да формира групе момака за насипе.
– Пусти причу, брате, причаћемо једном, кад све ово и све оно прође. Дај да се ћути и чини – добацио је окупљеним новинарима, који су му потурали микрофоне и гурали га пред камере.
Пријатну неверицу побудио је долазак велике групе из Новог Пазара. Зијо, Сејо, Златан, Момчило, Мухарем, Халил...
– Шта се чудите, болан?! – каже Сејо Ибрахимбеговић. – Ко да се ви нама не бисте нашли у невољи?! Па једна смо земља, људи, један народ... Нисмо гладни, ајде да радимо.
Да човек не види својим очима, могао би помислити: „Пропаганда, јефтина и глупа!”
На улазу у Шабац из правца Мишара, код „Зорке”, никао је прави међународни спасилачки камп. Специјалци из Русије и Белорусије, прекаљени у оваквим кризним ситуацијама широм света. Специјална возила, спасилачки моторни чамци, ронилачка опрема, пумпе, дизел-агрегати, електро-генератори, справе какве никад дотад нисмо видели. На располагању су и њихови хеликоптери МИ-24 и МИ-8, који би на позив брзо били ту. (Уз Саву је стиглои сведочење о задивљујућем држању Руса и Белоруса у Обреновцу. О потресној храбрости приликом спасавања хиљада и хиљада људи. О томе да они немају „цедуље са приоритетима” него улећу где је најопасније и спасавају редом, боре се као лавови.) Видимо и тимове цивилне заштите из Словеније и Црне Горе. Екипа из Аустрије, са специјалним возилима и великим пумпама, даноноћно избацује воду која пробија у круг Хемијске индустрије „Зорка”.
Задесили смо се у спасилачком кампу у време када је у посету стигао руски амбасадор Александар Чепурин, у пратњи генерала Љубише Диковића, команданта штаба за одбрану Шапца.
– Србију је задесила велика несрећа, али ви нисте сами – рекао је Чепурин. – Наши тимови су вам на располагању и биће од користи. Као и увек кад је тешко, показали сте велику храброст и солидарност. У многим земљама, кад дође до оваквих критичних ситуација, избију нереди. Покуља себичност. У Србији је сада успостављен високи ред и организација. Кад ово мине, биће потребно много да се све санира и обнови. Помоћи ћемо.
Генерал Диковић захвалио је госту кратко, војнички.
– Да, нашу земљу задесила је велика несрећа, али Србија се бори. Важно нам је што сте ви ту, са нама. Нашем народу лакше је чим вас види, јер вама верује. Зато што сте наша браћа. Хвала вам што сте дошли. Надам се да овде нећете морати да реагујете.

КАСНО, АЛИ НЕ ПРЕКАСНО

Код „Аласке колибе”, на обали, недалеко од Тврђаве, на насипу пијемо кафу из термоса коју доносе шабачке девојке и гледамо у набреклу жилу Саве. У пучину. Омладина је и овде све задивила својом срчаношћу и самосвешћу, храброшћу и добротом.
– Први су свугде – каже Милош Саватић, који са сином, деветнаестогодишњим Матијом, дежура на насипу. – Први су били и овде, оне ноћи кад смо пунили џакове и правили насип. У патикицама, без опреме и припреме, без позива и нуткања, сами су знали где и зашто треба да буду. Сами су преко друштвених мрежа мобилисали град. Ублажили су последице тога што немамо озбиљну државу, што нам је остао патрљак војске, што је струка свуда срозана и истиснута. Први су и међу волонтерима у прихватним центрима. Први у прикупљању помоћи. Чујем да шабачки матуранти, као и у Београду и другде, масовно отказују матурске вечери и тај новац пребацују у фонд за помоћ угроженима. Ја сам хтео да свог сина поштедим ризика, да идем на насип уместо њега, а он ме је питао: „Мислиш да је ово више твој град него мој?” Није, помислих. Слегох раменима и пођосмо обојица.
Насип у граду је стабилан и под сталном контролом. Али села узводно од Шапца, по наредби Штаба, исељена су потпуно или делимично. Мајур, Табановић, Причиновић, Шеварице. Најкритичније је у Дреновцу. Тамо, наспрам Јарка и Хртковаца, Сава прави велики заокрет. Из правца северозапад-југоисток нагло савија ка југозападу и исправља ка Шапцу. На Чеврнтији, насипу код Дреновца, у уторак и среду, 20. и 21. маја, критично је. Позвани су и добровољци из Шапца. Одазвала се права мала комбинована армија. Хита. Још један Марш на Саву.
Вода опасно подрива стари земљани насип, саграђен још седамдесетих година прошлог века. Сада се његова основа и стране ојачавају каменом. Џакови и песак више нису довољни. Док ходамо по насипу и крај њега, под нама земља дрхтури. Инжењери нас упозоравају да је то зато што је испод нас, у дубини, вода већ продрла и вртложи.
– Ако покуља ту, питање је да ли би се у овој равници зауставила до Шапца. Морали смо то да предвидимо и припремимо се. Ових неколико села смо испразнили, град ћемо бранити. Али прва линија одбране је овде, на самом насипу.
Овде поново срећемо и генерала Диковића.
– Шансе да Сава пробије у овом делу тока сада су 50:50 одсто – каже генерал. – Чинимо све што је у људској моћи да до тога не дође. И ако стихија овде надјача, спремни смо да реагујемо. Заштитићемо прво људе, па онда све остало што будемо могли.
Остајемо у зони Чеврнтије целу ноћ, са групом искусних осматрача. За не дај боже. Ако вода пробије, овде се људи бар неће будити потопљени, као у Обреновцу. И нико им неће рећи да не напуштају своје куће. Ни да сами одлуче хоће ли ићи. Овде је најзад струка пуштена напред и зна се чија је команда извршна. А онај ко командује не трчи да носи ћебад пред камерама, у дилетантским скечевима, с покислим чуперком и паћеничком маском на лицу, него брине да има ко да однесе ћебад свугде где камере не допиру.
Јесте касно, али није прекасно.

ЉУДИ ГОВОРЕ

Још једна наша ноћ на шабачким насипима. Код силоса, између Тврђаве и железничког моста, са повећом групом Шапчана и првопозиваца. Водостај стагнира. Није више тако критично, али људи се не осипају. Остају да би још једну ноћ провели заједно, бдијући над градом. Ужелели се духа заједнице.
Небо ниско, ноћ густа. Сјаје у тмини цигарете и лампица нашег диктафона. А људи говоре, као код Растка Петровића.
– Шта је, новинар? Док други јуре информације и аброве, ти ловиш приче? Чудна си ти сорта.
– Пусти човека. Он и није новинар, он је наш.
– Него, чујете ли ви ове званичне дробилице, кажу „природна катастрофа”! Когод има очи и разума видео је: ничега природног ту није било.
– Ова катастрофа није природна него друштвена.
– Имам шездесет година. Никада нисам видео да киша три дана пљушти потпуно истом јачином, и то на простору од више стотина километара. Никада.
– Од прошлог лета ниси могао да саставиш два ведра дана а да небо над Србијом не премреже хемијским траговима. За разлику од нормалног трага млазног авиона, који је кратак и брзо нестаје, хемијски трагови су огромне дужине и разлажу се сатима. Претварају се у беличасту копрену која се спушта на земљу. Ради се о хиљадама летова. Лете систематично, паралелно, па онда укрсте. Праве мрежу. Неки пут се потпишу великим крстом над градом. Кампања траје од неколико сати до пола дана. Ту, пред свима нама. Не можеш да не видиш. Мој кум ради у контроли лета и куне ми се да су то званично непријављени и неидентификовани авиони. Они на земљи тобоже не знају чији су. Људи, да нам маслачак толико сипају на главу, не би ваљало, камоли хемију!
– Према анализама тла у Војводини и Мачви, бележи се драстичан пораст тешких метала, алуминујума и азота у земљи и пољопривредним производима. Све то улази у ланац исхране, мења климу, силује природу. Влада податке има на столу, али не сме да објави.
– Сећам се, пре годину и по синдикат полиције тражио је да се обелодани о каквим летовима је реч и шта то сипају. Али све је то брзо заташкано, никад није одговорено.

ЉУДИ УПОРНО ГОВОРЕ

– А ХААРП? Шта ћемо са њим?
– Какав ХААРП? Зар не знаш да су научници са Станфорда поверили неком колумнисти Политике да је то обична антена за проучавање простирања радио-таласа? Позвали човека и све му испричали, онако из срца. Тако је он схватио да је цео проблем у урођеној параноидности Срба.
– Знам, бре! Јавили и оном Телесковићу да је све ономад демонтирано, ако је икада и било монтирано. Објавили Амери на сајту, еј, на званичном, а ми ништа не читамо него закерамо.
– Кажу да је то теорија завере.
– Није теорија, човече, него пракса. Трпимо на својој кожи, сасвим практично.
– Једино не знам шта ћемо са оном огромном ставком у америчком војном буџету која се сваке године издваја за климатске ратове. Бацају паре, будале. А не питаше Телесковића и Павловића.
– Ми ћемо се бранити керамичким плочицама. Имамо мајстора. Упамтиће они нас.
– Ма пустите, људи, те хонорарце. Снаћи ће се они и без нас. Него, река се смирује, колико сутра прогласиће крај ванредног стања. Како ми да преживимо редовно стање које нас чека? Како да опет не потонемо у тај брлог и распадање?
– Не знам како, брате, раније нисмо успевали. Тргнемо се, задивимо и себе и друге, покажемо да смо још живи и да нас има, па касније пустимо да све ишчили. А ово што сад видимо није случајно ни пролазно. Катастрофа нам се десила годину дана након што су, исти ови, предали Косово, издали Србију. Рутински, као да су платили рачун у хотелу. Лако, као рука џелата.
– Да, и онда на изборима, од оне половине слуђеног пука која је гласала, добили апсолутну већину. Није ово муљ на улицама него косовска љага на образу свакога од нас.
– Сетите се шта су све говорили! Један је тражио да њега и његове керове на 45 минута пусте у Митровицу, да он обезбеди покорност српског севера Косова окупационој власти. Други се ругао причајући да је кнегиња Милица дала рођену кћер Турчину у харем, па што онда и он, гмизавац, не би мало дао Србију на добош. Можда немамо памћења и памети, али те речи су изговорене и коштаће нас.
– Знаш како кажу: „Свака реч изговорена о Косову чује се у целој васељени.”
– Човече, страшно је како брзо заборављамо! Па то, већ сад, као да се догађало некоме другоме, пре двеста година!
– Пустите, људи, није све тако црно. Има и бледога. Ево свиће, време је да пођемо. Дај да не заборавимо како је лепо бити народ, човек међу људима, имати заједницу, солидарност и чисто срце. Нека из тога све поново никне.

***

Слике и сузе
– Војник сам по уговору. Трчали смо на критична места од Бање Ковиљаче низ Дрину, па онда низ Саву до Обреновца. Војска нема људства ни за најосновније задатке. Пун сам тешких и дирљивих слика. Више пута сам заплакао. Први пут кад ме је у прихватилишту  препознао петогодишњи дечак из Обреновца кога сам дан раније спасао из бујице. Скочио је са душека и загрлио ме јако. Обојица смо плакали, а онда и људи који су нас гледали. Заплакао сам и кад сам видео, у Забрежју, како пас чувар неће да напусти праг куће. Вода надире, он стоји непомично. Удавио се ту, на прагу, али свој дом није издао. Заплакао сам и кад је руски спасилац, не премишљајући се ни делић секунде, скочио са моста у набујалу реку и извадио бебу. После су њега једва спасли... Знате, Браниславе, требаће нам много суза. Сузе су исцелитељске.

***

Сунце
У Шапцу, новинари се сјатили око руског амбасадора Чепурина. Питају свашта, он стрпљиво одговара. Једна локална новинарка:
– Русија је много помогла. Али, рекли сте да је далеко најважнија помоћ коју сте донели: сунце!?
Чепурин застаде, замисли се, насмеши, малчице климну главом. И оде.

***

Дух
– И у тешким ноћима, док смо грозничаво пунили џакове и носили на обалу, или пребацивали камење да ојачамо насип, сачувано је присуство духа. Духовитост нас није напуштала. А тог јутра на насипу кад смо први пут почели да се шалимо, знао сам да смо претекли. Да смо победили.